Ako ćemo o smejanju posle nečije smrti...
Mom najboljem ortaku iz škole, Deniju, pre čet'ri godine umro učitelj, a ja, zaludan kao što sam bio, krenem s njim (s ortakom, ne sa učiteljem) na sahranu da izblejim.
Bilo puno ljudi, bar 300 u pogrebnoj povorci i mi krenuli polako prema groblju. Neke žene tu kukaju, neke babe nariču, a ja i Deni okrenuli sve na zzanje.
Elem, obuk'o Deni neku šuškavu trenerku od koje se naelektriše koža, a spremala se i oluja, pa je vazduh bio pun elektrostatičkog potencijala (valjda je to to, ako ne grešim). I počne on tako u jednom momentu da pevuši pesmu 'Evo ti za taxi', neki čika ga popreko pogleda, a ja ga iz zezanja udarim šakom po glavi, onako otpozadi.
Kad je to puklo... Struja, jbt!
Možete da zamislite kakve su komedije bile dalje...

Dobro, to je vecj neposhtovanje situacije.

Sahrana moje baba sa ćaletove strane. Ona je bila Poljakinja, katolik, te je malo drugachija sahrana. U svakom sluchaju u kapeli katolichki pop mora nešto da obigrava i čita oko tela preminule mi babe. Unutra uža porodica i najbliži prijatelji. Mnogi plaču, svi ozbiljni, skrušeni, tužni. Deda sa kevine strane stoji pored mene. Ja su suzdržavam da se ne nasmejem i uspevam u tome. Deda provaljuje situaciju u kojoj se nalazim i namerno me malo gurne laktom i šapne na uvo '' Jeli bre šta sere ovaj u ovoj haljini ? ''. U tom trenutku krećem da se tresem od suzdržavanja smeha, nesnosno, nemoguće izdržati pritisak. Izlećem iz kapele i prskam od smeha ispred svih onih ljudi koji nisu bili unutra.

dobro , to nije nista strasno, mnogima se desava da umesto placha ispoljavaju smeh.prirodno.

ode ova tema u "smeshne-bolesne-situacije"

Inace...

Da li ste nekada licno videli nekoga kako umire, neciji poslednji dah? Ako jeste, kako je to uticalo na vas? Ako ne, da li mislite da bi ste mogli da prisustvujete tom momentu kada neko izdahne svoj zadnji dah?

Ostao bih uvek do poslednjeg momenta uz osobu koju volim.
S druge strane, ne bih voleo da me iko gleda kako umirem.

Svaki živi stvor na ovoj planeti umire sam.